Многи политички коментатори су се питали како је толики низ година Француска успевала да избегне атентате на својој територији.

Наша тајна служба, једна од најбољих на свету, сигурно је успела да избегне велики број атентата. Али наша земља, Француска, данас је под утицајем таквих процеса који, статистички гледано, нису могли а да фатално не изазову ситуацију каква се десила овог петка, 13. новембра 2015.

Средином 2000-их спољна политика Француске заузела је нови правац, усклађујући се са страним интересима које је муслимански свет оценио као непријатељске. Спољна политика Француске, коју је Вилпен хвалио у свом говору 2003. на састанку УН-а, претворена је у политику активног учешћа у пројекту неоконзервативног преобличавања Блиског Истока, а која је покренута преко Атлантика.

Организовано уништавање последњих бастиона секуларизма и стабилности у региону – заједно са „Арапским пролећем“, који је испао потпуни промашај упркос помоћи коју су добили од наше медијске и интелектуалне класе – на крају су само довели до ширења хаоса од чега се похлепно хране најрадикалнији терористички елементи.

Ове деструктивне снаге су успеле да на домаћем фронту пронађу многе присталице и чланове. Француска, која се хвалила тиме да је одувек била земља за имиграције, претрпела је у последњих неколико деценија готово неконтролисан прилив имиграната, што је променило демографску, социолошку, економску, политичку и верску равнотежу.

Дубока криза распадања (политичког, моралног, идентитетског, верског) кроз коју пролази наша земља, пропраћена је неуспехом интеграције и асимилације Француза страног порекла, али такође и чистих Француза. Нереди који су се десили 2005. године, појава захтева за [национални] идентитет, губитак државне власти над хиљадама територија у Француској или ужасне бројке француских добровољаца за џихад у Сирији и Ираку – требало је да буде довољно да наше елите схвате ризик који виси над Француском и Французима.

Али од тога не беше ништа

На нашу самоубилачку спољну политику надовезан је један континуирани процес европских интеграција, чија је последица уклањање унутрашњих и спољних граница, што је у ствари стари сан из доба када је претња била схваћена у територијалном облику – а не ванпросторно као што је то случај данас.

Криза миграната, о којој нам данас тихо кажу да ће се наставити још неколико година и да ће доћи неколико милиона имиграната у Европску унију, несумњиво носи у себи семе још већег хаоса и заиста би било наивно поверовати да се терористичке групе не крију у овом огромном протоку људи.

Французи не треба да се заваравају: у опасности су.

Они мисле да су заштићени, али нису више. Наша земља нема политичку елиту која би била спремна да донесе одлуке потребне за уклањање ризика, јер они више воле да говоре Французима да од сада треба „да се навикну да живе са терористичком претњом.“

Да ли можете да замислите Де Гола како каже Французима да „треба да се навикну да живе са немачким војницима на улицама Француске“?

Да ли се сећате када је Владимир Путин 1999. године рекао да ће „побити терористе чак и у тоалету“ и који 16 година касније, сам, наставља ту борбу против тог канцера све до његових најдубљих корена у срцу сиријске пустиње?

Против тероризма не треба да се боримо слоганима и карикатурама, већ уништавајућим ратом против терориста, од Париза до Грознија, преко Дамаска.

Оно што су управо терористи урадили француском народу, они то свакодневно раде већ пет година сиријском народу, са директном подршком француских политичара који су послали наоружање сиријским побуњеницима, чија је већина несумњиво у међувремену прешла у најрадикалније групе.

Тај разарајући рат би такође требало да подразумева једну озбиљну промену у међународним политичким, економским и дипломатским односима са оним државама које подржавају међународни тероризам или са оним које воде разорне политике које стварају хаос.

Тај разарајући рат треба да буде у оквиру савезништва са Русијом када је у питању њена операција против тероризма у Сирији и у оквиру подршке држави Сирији.

На крају, том разарајућем рату треба прво да претходи смена политичке елите.

Времена је све мање.